Abstract building. Architecture design and model my own

Prvo stručno putovanje, prvi seminar i prve dokumentarne fotografije.

Sećam sa da sam se divio profesoru Radoviću na broju slajdova koje je napravio za svoga života. Ne radi se tu o broju fotografija, već o razumevanje onoga što je na njima. Svaka fotgrafija koju sam gledao na njegovom predavanju nije bila trenutak u vremenu koji je uhvaćen objektivom, već priča koja se odmotavala u amfiteatru. Profesor Radović je meni, kao i velikom broju studenata arhitekture Univerziteta u Novom Sadu preneo klicu ljubavi ka arhitekturi. Naučio me je da se arhitektura razmišlja, posmatra, piše, crta i gradi. Naučio me je da se prostorom izražavam, da je to ultimativno sredstvo našeg rada, da ima masu koju treba otkriti, razviti i ispričati.

Odjednom su se putovanja pretvorila u potragu za novim i nepoznatim. Slike gradova, objekata koje sam video u knjigama, na internetu su čekale da budu istražene u realnosti i doživljene. Ne mogu reći da je bilo lako čitati prostor, doživeti prostor. Trebalo mi je vremena da povežem prostor i čoveka, da spojim formu, materijal sa emocijama koje proizvodi. Ne toliko u emocijama koje proizvodi u meni, nego prepoznati to u drugim ljudima. To istraživanje traje i danas, danas možda i više nego u vreme dok sam pohađao predavanja. Čovek što više uči i posmatra to se granica onoga što još ima naučiti povećava. Dok ovo pišem sedim na aerodromu u Cirihu, samo sam u prolazu na povratku iz Lonodona, i posmatram ogromni terminal i zamišljam ga u zelenilu. Pretvaram ga u park u kom sam boravio samo nekih 18 sati ranije. Glavna komunikaciona linija je osa koja povezuje dva kraja terminala i dva dela objekta, ali pored nje linije komunikacija stvaraju ljudi koji staju u potrazi za informacijom ili jednostavno razgledaju prostor. U stvari kada bi iscrtali kretanje ljudi po kamenom podu dobili bismo mrežu linija sličnu parkovskim stazama. Dalja se analogija dva prostora nastavlja, kafe sa laganom džez muzikom je paviljon, stubovi su stabla, a akustički plafon su krošnje tih stabala. Iako terminal odiše čistoćom u pogledu arhitektonskog izraza, skoro konstruktivistički, Švajcarski precizno i ne može se staviti primedba u tom pogledu, zar ne bi bilo lepše preneti emociju prostora velike otvorene površine i slobode. Zar aerodrom, putovanja i današnja globalna dostupnost nisu simbol slobode? Šta je slobodnije od prirode? Prirodu Švajcarska tako ljubomorno čuva od svega, možda čak i od same sebe. Zašto je ne preneti u unutrašnji prostor i iskazati u enterijeru?

Ovakvo promišljanje prostora je ono što želim da prenesem svojim radom i da utkam u filozofiju koju će gajiti D A N. London, iz kog se vraćam, je mesto koje pruža neiscrpne mogućnosti za znanjem. Ne samo mogućnosti za poslovanjem, jer ako ga budemo posmatrali samo kao izvor prihoda promaći će nam suština onoga zbog čega jeste centar današnjeg dizajna, inkubator i rasadnik ideja. Grad koji je u 19. veku (doba Kraljice Viktorije) bio prosperitetan, ali imao najgore uslove za život ikada danas je začetnik priče kako odgovoriti na ekonomsko-socijalne promene i već se priprema i promišlja unapred. Deluje se i razmišlja neprestano jer progres i gradnja ne mogu da se zaustave. Grad se širi, raste. Lonodn Design Festival je događaj koji okuplja različite vidove dizajn industrije između ostalog daje prostor za različite teme i diskusije koje vode najeminentniji ljude u sferi arhitekture, urbanog planiranja i dizajna. Posmatrati prostore koje koje je ovaj grad napravio, njihovu transformaciju koju diktiraju današnje promene na polju tehnologije i ekononomije je zaista ogromno zadovoljstvo. Pri tome ne mislim samo na grandiozne trgove koji slave i veličaju istoriju Londona i Velike Britanije, već i na prostore koji su do pre pet godina bili stecišta sitnog kriminala, a danas su postala tačke susreta kreativnog sveta, a sve to praćeno pametnim ulaganjem u budućnost. U takvim sredinama tretira se i spoljašnji i unutrašnji prostor. Upravo u ovakvim transformacijama leži tema koju želim da D A N tim i ja istražujemo, a to je interakcija prostora sa čovekom. Zato je enterijer kao polje delovanja meni daleko uzbudljivije. Interakcija objekta sa čovekom gde se unutrašnji i spoljašnji prostor preklapaju, a arhitekta ima složen zadatak kao izazov ispred sebe. Ako čovek koristi prostor tako da počne da živi sa njim to je uspeh za mene. Arhitekturom su se nekada slavile pobede vojske, vojskovođa, država, a danas treba, više nego ikada, da slavimo običnog čoveka. Različite su kulture iz kojih možemo izvući ovakve pouke. Naše narodno graditeljstvo, zaboravljeno od nas samih je jedan primer. Ali dozvolite mi da ja, kao i većina nas prvo gledam preko ograde i da u jednom od narednih tekstova  ispričam priču koja ima veze sa ostrvom gde se čovek od uvek tretirao kao merilo stvari. Da, to ostrvo je profesor Radović često uzimao kao primer, Japan. Nakon toga ću se vratiti na naše prostore jer imamo mnogo toga da pružimo, prvo sami sebi, zatim svetu.