Moja priča sa Kumom

Ne, nije sa kumom već sa Kengo Kumom, japanskim arhitektom. Kum mi je PhD astronomije i on se mali bolje razume u zvezde i ostale planete. Ove teme bi bile suviše plitke za njega.

Kengo Kuma je japanski arhitekta rođen 1954 u perfekturi Yokohama, danas vodi biro Kengo Kuma & Assocates u Tokiju i Parizu, redovni je profesor na Tokijskom Univerzitetu. Iza sebe ima projekata više nego što želim da brojim, a ovde donosim samo neke od fotografija.

Imao sam sreću da ga sretnem dva puta u životu i da razgovaram o arhitekturi. Drugi put, u njegovim kancelarijama u Tokiju, sam iskoristio priliku da napravim intervju čije delove ću vam ovde preneti. Ono što me je privuklo toliko njegovom radu jeste ideja u svakom projktu koja ima nit od početka do kraja. Kengo Kuma tačno radi ono o čemu sam pisao ranije, stvara prostor a ne objekat. On uzima materijal i oblikuje prostor u formi koja će odgovarati unutrašnjim potrebama, urabnom kontekstu i pušta da prostor „teče“ preko fasade koja gotovo uvek postaje tačka spajanja, a ne razdvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg prostora. U biti svakog projekta jeste čovek i nije bitno da li se nalazi ispred ili iza fasade. Pogledajte fotografiju objekta Frac u Marseille i sve će biti jasno.

Možda se često zapitate odakle inspiracija nekom umetniku da napravi jedno delo. Ja sam se u slučaju Kume pitao, te sam tada u razgovoru i pitao kako je njegovo odrstanje i život u tradicionlanoj japanskoj kući uticalo na njegov arhitetktonski put. Odgovor prenosim u celosti.

„Moja kuća je bila veoma različita od kuće mojih prijatelja. Rođen sam u mestu Yokohama, nekoj vrsti predgrađa Tokija. Te 1954. kada sam rođen, japanska predgrađa bila su u razvoju. Podsećala su na američka predgrađa, na kuće-torte. Većina mojih prijatelja živela je u takvim kućama. Moj deda, koji je bio doktor, sagradio je našu kuću kao seosku vikend kuću 1920. dok je živeo u Tokiju. Do svoje petnaeste godine nisam je voleo. Osećao sam da je velika sramota živeti u takvoj kući, ali sam postepeno menjao svoje mišljenje. Počeli su da mi se sviđaju prirodna tekstura zemljanog zida, drveni ramovi, zidovi od pirinčanog papira. U svojoj osnovi, kuća nije bila „čista“, nije bila sofisticirana, ali sam ja zavoleo grubost tih materijala. To je bio početak moje karijere kao arhitekte“

Posvećenost materijalu se i danas, 26 godina od osnivanja Kengo Kuma & Associates oseti u njegovim projektima. Fascinantno je koliko je ova tema neiscrpna i njoj ću se posvetiti u narednim postovima, ali ovde bih da prenesem priču o nečemu što je blisko materijalu. To su svetlo i senka. Kengo Kuma ove elemente koristi vrlo vešto. Iako o njima pričaju mnogi dizajneri i arhitekte u njegovim objektima se jasno oseti planiranje odnosa svetla i senke.

Iskreno se nadam da razumete moju želju da istražim rad ovog japanskog arhitekte jer igrati se sa svetlom u arhitekturi je možda nešto najteže. U isto vreme emocija koju prostor proizvodi toliko zavisi od svetla. Samo se setiti u koliko ste prostora bili za koje ste rekli da su mračni. Kako ste se osećali? A kako ste se osećali u prostoru gde zraci probijaju kroz otvore projektovane na takav način da sunce uvuku u prostor? A kako su na vas uticali prostori sa velikim staklenim površinama okupani svetlom? Retki su majstori koji su ovaladali ovim materijalima. Naravno, pitanje o upotrebi svetla i senke sam postavio tada u razgovoru, a Kuma je rekao:

„Mislim da su dnevno svetlo i senka arhitektonski materijali. Bez tih materijala ne mogu da zamislim sam prostor. Prostor je tačka susreta tih materijala, svetla i senke. Volim da koristim male elemente, male delove koji uvek stvaraju senku. Senka daje osećaj harmonije između prostora i čoveka. Ljudsko telo pamti taj osećaj. Senka daje osećaj sigurnosti. To je veoma važno“.

„Naime kada se materijal i svetlo sretnu u određenom prostoru tek tada mogu da stvore nešto“.

Razgovor smo vodili uz šoljicu zelenog čaja, a čajna ceremonija je japanska tradicija i vrlo bitna za razumevanje japanske kulture, a majstor ne bi bio majstor da u celoj priči nije dodao i četvrtu dimenziju prostora.

„Čajna ceremonija je ceremonija u ograničenom malom prostoru. Možemo naučiti mnogo stvari iz čajne ceremonije – kako se mali prostor koristi, kako ga kombinovati sa većim elementima i slično. Vreme je takođe važan element čajne ceremonije. Ona, sama po sebi, predstavlja dugu vremensku sekvencu – prilazak kući, ulazak kroz mala vrata, ulazak majstora čajne ceremonije… Čajna ceremonija je dizajn vremena. To je bitno. Problem je što arhitekta misli da projektuje prostor, ali , u stvari, on bi takođe trebalo da projektuje i vreme, a u čajnoj ceremoniji vreme je prelepo dizajnirano.“

Razgovor koji smo vodili je posle objavljen na četiri strane časopisa A4 formata tako da je ovaj post mali da prenesem sve, ali elemente i teme kojih smo se dotakli ću sigurno preneti u narednim postovima.

Autor:

Vladimir Savčić


Fatal error: Uncaught wfWAFStorageFileException: Unable to verify temporary file contents for atomic writing. in /home/danstudi/public_html/wp3/wp-content/plugins/wordfence/vendor/wordfence/wf-waf/src/lib/storage/file.php:46 Stack trace: #0 /home/danstudi/public_html/wp3/wp-content/plugins/wordfence/vendor/wordfence/wf-waf/src/lib/storage/file.php(567): wfWAFStorageFile::atomicFilePutContents('/home/danstudi/...', '<?php exit('Acc...') #1 [internal function]: wfWAFStorageFile->saveConfig() #2 {main} thrown in /home/danstudi/public_html/wp3/wp-content/plugins/wordfence/vendor/wordfence/wf-waf/src/lib/storage/file.php on line 46